Што се самог имена Голупца тиче, за тврђаву се везују извесне занимљиве легенде. Наиме, једном је на двору живела прелепа принцеза Голубана, која је одбила љубав турског паше, па је због тога била прикована на стену Баба кај да умре. Уз пашине повике: „Бабо, покај се“, стена доби име Баба кај, а град по Голубани – Голубац. Град је тешким ланцем повезан са стеном Баба кај, тако да је у потпуности контролисан и друмски и речни саобраћај кроз Ђердап. По другој легенди, стена је добила име по турским речима „бабо“ (отац) и „каи“ (камен). По трећој легенди, византијска принцеза Јерина (жена деспота Ђурђа) гајила је пуно голубова на тврђави, па отуд име Голубац. По опет некој причи, саме куле тврђаве подсећају на голубове на литици. Затим, подигнута је Шешир-кула да би лакше полетали и слетали голубови који су носили пошту, а онда су се на литицама настанили и дивљи голубови… Било како било, и дан-данас је у основи имена града – „голуб“, и то не само на српском, већ и у имену града на немачком, мађарском, турском и другим језицима. Због тога је голуб симбол града.
Порекло имена
Постоји и мноштво прича и веровања о давно изгубљеном римском благу. Једна од њих датира чак из И века нове ере: овуда је прошла римска кочија у којој су биле фигуре два овна од чистог злата, намењени непознатој египатској краљици. Кочијама је пут којим су пролазили био непознат и застали су да се одморе у једној од пећина. Од тада им се губи сваки траг – остала је само легенда. Кажу да би свако ко уђе у ту пећину, нестао заувек.
Римско благо
Фигура римског овна од чистог злата баснословне вредности голица и после двадесет векова пажњу становника голубачког и кучевачког краја где је наводно нестала у првом веку наше ере, а била је намењена непознатој египатској краљици. У несталој златној кочији налазила су се изливена од злата два овна, каже овдашња легенда. Римским кочијашима је планински пут којим су ишли био непознат, застали су да се одморе у једној од многобројних пећина код Раденке и Брњице. Од тог тренутка им се губи сваки траг. У једној од тих пећина су, како кажу староседеоци , људи мистериозно нестајали. Онај ко би ушао у пећину да би је истражио и проверио није ли у њој заиста скривен златан ован римских легионара никад се више није вратио свом станишту. Златна кочија је из Рима стигла у Виминацијум (данашњи Костолац) а римски цар је планирао да уз пратњу малог броја војника преко Лепенског вира настави пут ка Египту где је требало да буде поклоњен некој египатској принцези.Нико још не зна шта крију ове пећине и не само оне јер овде има двадесетак мистичних пећинских улаза.Ловци који су одлазили у лов видели су улаз толико велики да и коњ у њега може да уђе. Али нико се још није усудио да истражи унутрашњост ове пећине, ко зна шта би све открио, а можда би и легенда о сакривеној римској кочији коначно постала јаснија.
Златан ован у златним кочијама
Петар Андјелковић прича да је једном приликом нека жена возила запрежна кола и држала вранца за узде а заова седела до ње.Почела је нагло да се окреће јер крај пута угледала човека с роговима и брадом. Ухватио се за шараге запрежних кола и оне су га вукле све док се није појавило прво јаче сеоско осветљење. Кад је светлост обасјала запрегу, човек са роговима се откачио од запреге а коњ умирио иако је галопирао скоро два километра.
Човек са роговима
У Брњици (код Голупца) у четвртак, и у Нересници у недељу после Духова, славе се такозване Мале русаљке („Русаље миш“). Русаљке означавају празник Духова, али и саму падавицу (падање у занос, транс) која је, по дубоком веровању свих сељака овог краја, последица усељења духова и вила које на дан Духова наиђу на женску особу и проузрукују њен пад, пропраћен чудним јаукањем. Уз страшни врисак и лелек, женска особа одједном као свећа падне на земљу, бива потпуно бесвесна, а организам је укочен, као мртав, јер ни најмање не реагује чак ни на забадање игле испод ноктију. Чим је русаљка страшно јаукнула и пала, одмах је ухвате за руке и чврсто држе да се за време напада не би грувала и убијала, јер је у стању да чуда учини својом изненадном физичком снагом коју је, под утицајем духова, добила. Очи су јој затворене као у мртваца, а руке грчевито стегнуте у песнице. Понекад и пљује на присутне. Народ виче: „А лувато русаљи!“ – што значи: „Узели су је духови! Уђоше духови у њу!“
Русаљке
Осим о русаљкама, нарочито у Хомољском крају, много је и прича о шумским вилама. Постоје места која се називају Вилина кола. То су простори у шуми где су кругови траве тамније боје, па се сматра да се ту виле ноћу окупљају и играју коло. Ако их ико примети, не сме да их погледа јер би га задесила страшна болест, чак и смрт.
Виле
Много је и легенди везано за порекло манастира Тумане. По једној од њих, Тумане је задужбина Милоша Обилића. Село Малешево је било Милошев град, а у селу Дворишту – његови „двори“. Пошто је манастир зидан уочи Косовског боја, када је градња дошла до прозора, кнез Лазар је позвао Милоша у бој, рекавши му: „Ту мани, скупљај своје Стижане и дођи на Косово да бранимо земљу.“ То је једна од прича о настанку имена. По другом предању, Милош је, у лову, из нехата смртно ранио испосника Зосима Синајита, који видевши да му нема спаса, рече: „Ту мани, ту ме пусти да умрем.“ У знак покајања, Милош подиже задужбину баш на његовом гробу и назва је Тумане. Приликом поправке манастира, пронађене су светитељеве мошти, баш на оном месту где се народ молио као над гробом светог Зосима.
Манастир Тумане
Голубачки крај препун је и лековитих извора. Један од њих је Добра вода, у атару села Клење. Овде је подигнута једна од првих хришћанских цркава у овој области, посвећена Светој Великомученици Недељи. Остаци грађевине, на чијим је темељима данашња црква саграђена, потичу из 13. века. Легенда каже да је црква саграђена на месту Дубоки поток, где су римски војници одсекли главу девојци која је одбила да се одрекне хришћанства. Извор се одувек сматрао лековитим – мештани верују да лечи болести очију и слабост организма.
Добра вода у Клењу
Још један од јунака овог краја је и Завиша Црни. Он је, са армијом од 6.000 војника, бранио Голубачку тврђаву од најезде Турака. Завиша је ухваћен и одран, била му је одрубљена глава, напуњена сламом, па послата султану. Сличну судбину доживела су и три његова најближа сарадника. Смрт Завишина имала је велики одјек не само у околини Голупца, већ и у целој Европи, нарочито у Пољској која га вековима оплакује.
Завиша Црни
Легенда каже да се млади турски бег из подграђа Голубачке тврђаве изненада разболео и онемоћао. Турски хећими, ондашњи лекари, препоручише му, уз остале лекове, редовне шетње клисуром низ Дунав. Већ при првој шетњи, уморан и малаксао застаде крај овог водопада и напи се хладне воде. Сутрадан му се поврати снага и већ после неколико дана испијања хладне воде са изворишта, потпуно оздрави, на радост његову и његовог харема. Тако извор и водопад добише име по голубачком бегу, Бег бунар. По другој причи, име изворишта је настало јер се у сушним периодима у извору знатно смањи количина воде, скоро да пресуши – односно вода побегне. Од тог бежања воде настаде име Бег бунар. Испитивањима која су обављена пред Други светски рат, утврђено је да део изворишта реке Пек понире дубоко у Хомољу у кречњачке пукотине и кроз десетине километара подземних камених пећина и канала, охлађена стенама и обогаћена минералима, вода извире на овом месту. Извориште Бег бунар удаљен је од Голупца 5 км.
Водопад - извориште Бег бунар
Сва права задржана © Туристичка организација Голубац